U Kru­še­vu ždri­je­lu na­do­mak Ce­ti­nja pod kro­vom dr­ve­ne mon­ta­žne ku­će za ko­ju kre­dit još ot­pla­ću­ju, svi­li su dom Ni­ko­la i Ma­ri­ja Mi­lja­no­vić, sa svo­je tro­je dje­ce. Naj­sta­ri­ja kćer­ka je ste­kla pu­no­ljet­stvo, sin ima osam go­di­na, a naj­mla­đa tek tri go­di­ne. Od ka­ko je Ma­ri­ja osta­la bez po­sla pre­ži­vlja­va­ju od 100 eura ko­je mje­seč­no do­bi­ja su­prug Ni­ko­la na ime in­va­lid­ni­ne.
Sa­znav­ši za lo­še eg­zi­sten­ci­jal­ne pri­li­ke u ko­ji­ma je po­ro­di­ca Mi­lja­no­vić i nji­ho­vo tro­je dje­ce, eki­pa dnev­nih no­vi­na „Dan” u sa­rad­nji sa hu­ma­ni­tar­nom fon­da­ci­jom Ban­ka hra­ne kao do­na­to­rom, uru­či­la im je pa­ket sa pre­hram­be­nim i hi­gi­jen­skim ar­ti­kli­ma.
– Ve­o­ma sam za­hval­na za ovaj pa­ket ko­je ste nam do­ni­je­li jer nam sva­ka po­moć i te ka­ko do­bro do­đe. Ne­ka­da sam ra­di­la u ce­tinj­skom Do­mu zdra­vlja kao hi­gi­je­ni­čar­ka, ali sam po­sli­je 12 go­di­na do­bi­la ot­kaz jer sam, iako iz za­i­sta oprav­da­nih raz­lo­ga, od­su­stvo­va­la sa po­sla pet da­na. Sa­da ži­vi­mo od 100 eura in­va­lid­ske pen­zi­je mog mu­ža – is­pri­ča­la je tri­de­se­to­smo­go­di­šnja Ma­ri­ja.
Zbog ne­ma­šti­ne, ka­ko je re­kla, ni­je­su bi­li u mo­guć­no­sti da ško­lu­ju kćer­ku Vla­da­nu, ali je ona za­hva­lju­ju­ći Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj uspje­la da po­lo­ži is­pi­te i za­vr­ši ško­lu za ku­va­ra.
– Vla­da­na već ne­ko­li­ko go­di­na to­kom ljet­ne se­zo­ne ra­di u Bu­dvi, ali sve što za­ra­di za tih tri-če­ti­ri mje­se­ca ide na ot­pla­ći­va­nje kre­di­ta za ovu ku­ću. Mi smo prak­tič­no bi­li pri­mo­ra­ni da po­dig­ne­mo ne­ko­li­ko kre­di­ta i ku­pi­mo ku­ću ko­ja je ko­šta­la 17.000 eura jer smo pri­mje­ti­li da sta­no­dav­ci iz­bje­ga­va­ju da nas uzmu za pod­sta­na­re zbog isto­ri­je bo­le­sti mo­ga mu­ža. Ovo je ma­la sre­di­na i sve se o sva­ko­me zna i pre­pri­ča­va... – ka­že Ma­ri­ja. Ona do­da­je da im se na­ku­pio i po­ve­lik ra­čun za stru­ju ko­ji ot­pla­ću­ju u ra­ta­ma. Uve­li­ko im, ka­že ona, po­ma­že što su ko­rist­ni­ci na­rod­ne ku­hi­nje ko­ju je na Ce­ti­nju otvo­ri­la Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko-pri­mor­ska.
- Ve­li­ko je to kad zna­te da ima­te ber je­dan to­pli obrok za po­ro­di­cu i to je za­i­sta olak­ša­nje. Hra­na je od­lič­na i por­ci­je ni­je­su ma­le, ali ko­li­ko god da se tru­dim da taj obrok ras­po­re­dim, opet če­sto pri­fa­li, zbog če­ga su nam ove na­mir­ni­ce ko­je ste do­ni­je­li vi­še ne­go do­bro­do­šle – pri­ča Ma­ri­ja.
Po­ku­ša­va­ju­ći da na­đe po­sao za se­be ili kćer­ku Vla­da­nu, Ma­ri­ja ka­že da je po­ku­ca­la na mno­ga vra­ta, ali da ni­ko osim ce­tinj­ske Mi­tro­po­li­je bez ko­je, ka­ko is­ti­če, si­gur­no ne bi bi­la ži­va, ni­je imao slu­ha za nje­nu pri­ču.
- Išla sam i kod gra­do­na­čel­ni­ka Ce­ti­nja ko­ji mi je re­kao da će me ima­ti u vi­du kad se otvo­re ne­ka no­va rad­na mje­sta. Znam da u Ce­ti­nju ne­ma po­sla i da mno­gi lju­di to­kom ljet­nje se­zo­ne idu na pri­mor­je da ra­de, ali za me­ne po­sao u dru­gom gra­du i od­su­stvo od ku­će če­sto du­že i od de­set sa­ti, ni­je rje­še­nje. Dje­ca su još ja­ko ma­la – ka­že Ma­ri­ja.
Ona je na­gla­si­la da je iz­u­zet­no za­hval­na i da bes­kraj­no ci­je­ni sva­ku po­moć ko­ju je nje­na po­ro­di­ca do­bi­la od bi­lo ko­ga, ali da vi­še pro­sto ne že­li da ži­vi od po­mo­ći.
– Zdra­va sam, spo­sob­na, imam obi­je ru­ke i obi­je no­ge i stra­šno bih vo­lje­la da ra­dim u svom gra­du i da svo­jim ra­dom za­ra­dim da hra­nim i ško­lu­jem svo­ju dje­cu – ka­za­la je Ma­ri­ja. Z.P.